Порекло

ЕДИЦИЈА „КОРЕНИ” У ФОТОТИПСКОМ ИЗДАЊУ „СЛУЖБЕНОГ ГЛАСНИКА”
Нити чији смо настављачи
Тај визионарски подухват започео је Јован Цвијић пре више од века, а наставили су његови најбољи следбеници: Јован Ердељановић, Тихомир Ђорђевић, Веселин Чајкановић. Обухваћен је цео српски етнички простор, предели су само фрагменти целине, „одломци од читавога”. Поднаслов едиције објашњава све: „Српске земље, насеља, порекло становништва и обичаји”. Обновивши ову драгоцену едицију, „Службени гласник” даје велики допринос очувању српске баштине и свести о пореклу, постојању и трајању

Пише: Милош Лазић
Фото: Саша Савовић и Архива НР

Неки су стигли одавно и дубоко пустили корење, неки недавно, па им се породично стабло тек жилицама ухватило за тле, али мало ко би се овде могао похвалити да му је породично стабло проклијало управо ту где данас живи. Нажалост, на Балкану је готово немогуће завирити у сопствену повест и исходиште јер је свака сила што је промакла овим простором циљала да нешто поруши, попали и уништи, а понешто и покраде. Зато се неки од најважнијих докумената из историјске грађе о Србији и Србима пре могу наћи у архивима Беча, Венеције, Дубровника или Истанбула, него у Београду.
Није случајно што је академик Јован Цвијић, угледни српски географ, геоморфолог и антропогеограф, почетком прошлог столећа предузео – први у свету – истраживања насеља, порекла становништва и обичаја свог народа. Чинио је то под окриљем Географског завода Велике школе, а налази су махом печатани у Српском етнографском зборнику, понешто и као посебне публикације.
Надао се да ће истраживања трајати десет година. Намерно или нехотице, превиђао је да је реч о превеликом залогају, јер се српски етнички простор, бар у његово време, поклапао са готово целим „западним Балканом”. И све што је урађено у првој деценији, до Балканских и Великог рата, постигнуто је захваљујући њему, а затим и његовим ученицима и сарадницима – Јовану Ердељановићу, Тихомиру Ђорђевићу и Веселину Чајкановићу. Посао је, међутим, још био далеко од завршетка... ако ће икада и бити довршен.
Нажалост, током Првог светског рата уништена је готово сва необјављена грађа, али и неке одштампане студије и атласи са картама, фотографијама и скицама који су пратиле првих шест књига едиције „Насеља српских земаља”.
Уследио је настанак нове јужнословенске државе, са југословенством као државним и наднационалним пројектом. Истраживања су настављена, али су им и циљ и назив промењени у – „Насеља и порекло становништва”, дакле без националне одреднице... као и након Другог светског рата, када је Академија наставила рад на едицији захваљујући ранијим истраживањима и напорима научника ентузијаста. Нови идеолошки оквир тада је наметнуо да се неколико књига Зборника посвети чак и партизанској традицији у рату.
У Српском етнографском зборнику током првих 110 година, од 1895. до 2005. објављена је 101 књига, и то у четири едиције: „Насеља српских земаља” (а од 1922. године „Насеља и порекло становништва”) у 47 томова, „Живот и обичаји народни” у 38 књига, затим „Српске народне умотворине” у шест књига и „Расправе и грађа” у десет. Прва књига је студија Милана Ђ. Милићевића Живот Срба сељака, а последња Завође Неђељка Паовице.

ПУТЕВИ „ЗАБОРАВЉЕНИХ ПРЕДАКА”

Неке од ових књига су у међувремену постале библиофилска реткост и данас их је могуће наћи једино у малобројним кућним збиркама или боље опремљеним јавним библиотекама. Стога је од великог значаја што је београдски „Службени гласник” покренуо едицију „Корени: српске земље, насеља, порекло становништва и обичаји”, са фототипским издањима старих радова Јована Цвијића и његових сарадника.
– Тај пројекат је визионарски смишљен да буде целина која обухвата читав српски етнички простор, у коме су предели само фрагменти – рекао је историчар Борисав Челиковић, уредник едиције „Корени”, на својевременој промоцији у САНУ. – И само као такав има пуни смисао постојања. Суштина је у томе да су српски етнитет током последњих векова обележиле сталне сеобе, које је Јован Цвијић назвао метанастазичка кретања, утврдивши њихове узроке и последице.
Покушао је Челиковић да то илуструје на примеру своје породице. У Лозњу, крај Такова, Челиковиће је забележио Миленко Филиповић у студији Таково из 1960. године, с назнаком да су, по породичном предању, дошли из Босне. И заиста, затичу се у селу Заовина поред Дрине, према студији Соколска нахија Љубе Павловића из 1930. године Ту је забележено и да се предак Јездимир Челик доселио из Тепаца, села у кањону Таре, испод Дурмитора, и да су од њега постали Јездићи и Челиковићи. Од њих су се неки одселили у Ужичку црну гору, у околину Косјерића, што је објављено 1925. године. Још даље у прошлост траг води ка предеоној целини Дробњака коју је описао Светозар Томић 1903. године.
– Тако сам допро до породичних корена дубоких неколико столећа, забележених у четири књиге „Насеља...” – каже Борисав Челиковић. – А, ако бих трагање наставио и за прецима по мајци, по женској линији, морао бих користити бар још десетак књига из ове едиције, па докле стигнем.

ТРАГОВИ КА ПОЧЕЛУ

На наизглед основану примедбу да је у реконструкцији повести врло ненаучно ослањати се на митове или породична предања, уследило је сасвим разумно подсећање да је Хомер довео Хајнриха Шлимана под зидине Троје, благодарећи готово три миленијума старом епу.
Све у свему, од 2011. године у 29 до сада објављених књига библиотеке „Корени” нашло се 215 студија с више од педесет карата, на око двадесет две хиљаде страна, у којима се налазе подаци о 2.186 насељених места.
– Веома обиман посао, посебно на систематизацији – прича уредник. – Јер, у Српском етнолошком зборнику студије су објављиване оним редом како су пристизале, па су се у истој књизи једна поред друге нашли радови који се односе на удаљене крајеве. У другој књизи, на пример, Љубићка села, Врањска Пчиња, Млава, Левач, Васојевићи и Вишеградски Стари Влах скупа с околином Београда... А, све смо морали да групишемо, како би свака књига представљала јединствену целину.
До сада објављена фототипска издања обухватају средишњи простор Србије оивичен Дрином на западу, Савом и Дунавом на северу, Тимоком на истоку и Пчињом на југу. Процењују да је то тек трећина посла који су себи наменили. А за наредних тридесетак књига прикупљају студије о предеоним целинама у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Грчкој, Албанији, Македонији, Румунији, Мађарској, Словачкој, Украјини Словенији и Италији, где су Срби некад живели или живе и данас. Тако ће у једном корпусу од око осамдесет књига сабрати српски етнички простор са најзначајнијим написаним студијима о насељима, пореклу житеља и обичајима.
– Ова библиотека не може променити историјске токове и процесе који су се догодили или ће се догађати – каже Борисав Челиковић. – Она не може вратити потомке у завичај предака и не може зауставити замирање српских села, али може указати на корене, оставити траг о постојању и трајању. Она је оставштина потомцима. Да знају ко су, шта су и одакле су.

***

Томови
Међу досадашњим књигама у едицији „Корени” можете пронаћи:
„Насеља српских земаља”, „Насељавање Србије”, „Србија”, „Драгачево”, „Таково”, „Гружа”, „Лепеница”, „Ужички крај”, „Качер”, „Јасеница”, „Околина Београда и Смедерева”, „Руднички округ, Рудничка Морава”, „Ваљевска Тамнава”, „Шумадија, Шумадијска Колубара”, „Колубара и Подгорина”, „Јагодински округ, Белица”, „Средње Подриње, Јадар и Рађевина”, „Левач и Темнић”, „Поморавље Велике Мораве, Ресава, Кучај”, „Млава, Хомоље, Звижд”, „Пореч, Крајина и Кључ”, „Галипољски Срби”, „Црна река”, „Тимок, Заглавак, Буџак, Сврљиг”, „Алексиначко Поморавље, Бања Голак”, „Пиротски крај”, „Власина и Крајиште”, „Црна Гора и Моравица”, „Пчиња”, „Стара Србија и Македонија”, „Косовско Поморавље и Качаник”, „Сиринић, Среска, Гора и Опоље”, „Косово” (1 и 2), „Дреница и Лаб”, „Топлица и Добрич”, „Пољаница и Клисура, Грделица, Доња Власина”, „Врањско Поморавље” (1 и 2), „Јабланица и Пуста река”...